Uvek sam imala problema sa pocecima. Mada, dobro, ponekad i sa krajevima .. ali nekako, uvek mi se znoje dlanovi, trudim se da napravim iole pametan izraz lica i pocnem .. joj, uvek mi je bilo tako smesno ono "pokloni se i pocni" .. ali kad ga upotrebi ironicno neki profesor, uf, to mi je bilo omiljeno! A hvala Bogu pa se kod mene sa lica sve cita kao iz bukvara (nikad, ali nikad nisam imala diplomatsko/paravansko/licemerske/umiljatojagnje sposobnosti!) .. pa to bude nesto kao, koleginice, imate neki problem? Ne .. nemam problem, sunce sija pticice pevaju tra la la ..
Uglavnom, evo je opet moja boljka "kulinban" .. uvek se rasplinem pa i ko je hteo da slusa ostane bez ijednog atoma snage, a ja sva euforicna, upljuvala se da ispricam sve u najsitinija crevca! .. boze .. "pomozite ovom simpaticnom ali dusevno obolelom mladicu" :D ..
Eto, ne znam ni sama sta bih pisala, uvek sam imala averziju prema stvarima ovakvog tipa, kao sad ja tu nesto pisem, toboz dnevnik, prosipam dusu i slicno, i kaobajagi ne znam da ce to neko da procita ..ma jeste, cosak! Svi smo mi ovde egzibicionisti, samo zavisi koje vrste .. kako bih sebe okarakterisala? Hm, pa mozda neki ludi wannabe pisac koji umesto da zavrsava ono sto treba prosipa pamet i filozofira? A sta, vazno da je srcu drago, ne moze biti lose! :D
I takoc .. malo mi je vec dosadno, ali to je samo ta moja uzasna priroda da ne mogu dugo na jednom mestu/dugo sa istim ljudima/dugo uz istu hranu/dugo uz istu muziku .. ali o tome neki drugi put!
