Ne znam ni sama sta da mislim.. muke o njoj me izjedaju vec par meseci koliko ne pricamo.. znam da sam u pravu, vrtela sam sve po petsto puta u glavi, vec sam snimila nekoliko filmova, neki su nam bili komedije, neki horor a neki drame, i to one pateticne najgore, a bilo je i SF pricica kad se gadjamo mogucim i nemogucim recima, sikcemo jedna na drugu i bacamo nozeve sablje i slicno ocima...samo da sesto vise povredimo, a posle trening - koja ce duze da cuti.. izem ti igru! Ona je takva. Teska je, dobro i ja sam :) .. ali dodje mi da je obesim o prvu tresnju koliko ne ume da kaze izvini.. da, tu tesku stranu rec sto bi rekao Mornar! Ja sam drugi tip! Ako sam pogresila, da ne kazem neku drugu rec .. idem i na kolena! Dabome! Odmah! Pa moz' misliti? Je l' sam kriva, kriva sam! Ne libim se niceg ... nikad nisam imala te barijere.. ali ovo nasa poslednja dramatizacija naterala me je da se zapitam.. da li sam ja sanjala da sam imala drugaricu? Nju? Sestru? Onu Koja Me Razume? Voli? Pomaze? Slusa U Dva Ujutro Kako Drvim O Glupostima? Sad vise ne znma stvarno, sto vise vremena prolazi, imam puno albuma da slozim, i nekoliko njih su se malo iscepali, pa onako, sto ih vise gledam sve su mi nekako pohabaniji, i samo im nalazim mane, ma nemoguce... jesam li ja toliko glupa?!
Ne znam u sta da verujem, jos negde podsvesno zelim da me nazove da bar popricamo, bolelo bi me od glave do pete da se tako zavrsi, ali negde tamo gde samo mogu da dotaknem kad sam bas jako kisovita, plasi me da ona nije bila toliko velika kao ja za nju...
